ИСТОРИЈА КОШАРКЕ
Почетком децембра 1891. др. Џејмс Наисмит, канадски лекар, на тадашњем Универзитету McGill (данас Универзитет Спрингфиелд), осмислио је сасвим нову дворанску игру с намером задржавања кондиције својих ученика током дугих зима. Након одбијања идеја објашњењем да су прегрубе или непотпуне, прилагодио је неколико спортова у једну целину и написао једноставна правила. Ставио је кош на висину од 3.05 метара (10 стопа). Тај кош се разликовао од данашњег по томе што је имао чврсто дно, док данашњи кошеви имају мрежицу која пропушта лопту. Док су кошеви имали чврсто дно, сваки пут након постигнутога поена лопте су се морале избијати из коша. Наисмитхова нова игра била је врло слична рукомету, који је настао отприлике у исто време као и кошарка, крајем 19. стољећа.
Женска кошарка почела је 1892. кад је Сенда Беренсон, професорица телесног одгоја, прилагодила Наисмитхова правила женама. Прва службена кошаркашка утакмица одржана је 20. јануара 1892. у дворани гимназије YMCA. Играло се с 9 играча на терену дупло краћем од данашњег NBA-терена. Оригинални назив кошарке на енглеском је basketball, а сложеница је од речи баскет = кош(ара) и балл (= лопта). Име је Наисмиту предложио један од његових ученика. Игра је постала популарна од самог почетка.
Први играчи кошарке били су студенти YMCA. Касније се игра проширила на читаве САД и Канаду. До 1896. постојале су и бројне женске кошаркашке екипе, но поприлично груба правила и бројна публика одвратила су кошарку од примарног циља YMCA: да то буде игра која помаже студентима да остану у форми. Но, упркос томе, прије Првог светског рата успоставили су се бројни аматерски савези с аматерским клубовима, и то у САД-у.
Кошарка се прво играла ногометном лоптом. Прве лопте израђене искључиво за кошарку биле су смеђе, што је била уобичајена боја све до 50-их година 20. стољећа, када је Паул "Тонy" Хинкле, у потрази за лоптом која би била уочљивија, у оптицај увео наранџасту лопту, која је и данас стандардна.
Одбацивање лопте о подлогу није било предвиђено првим правилима већ се на тај начин само додавала лопта између саиграча. Додавање лопте био је први пример вођења лопте. Дриблинг је постепено нашао пут до кошарке и постао дозвољен, но није се превише користио због неправилног облика тадашњих лопти и њиховог неправилног одскока. Тек је средином 50-их дриблинг постао популарна метода баратања лоптом, што је било условило побољшањем њених својстава, за што је заслужан Хинкл.
Женска кошарка почела је 1892. кад је Сенда Беренсон, професорица телесног одгоја, прилагодила Наисмитхова правила женама. Прва службена кошаркашка утакмица одржана је 20. јануара 1892. у дворани гимназије YMCA. Играло се с 9 играча на терену дупло краћем од данашњег NBA-терена. Оригинални назив кошарке на енглеском је basketball, а сложеница је од речи баскет = кош(ара) и балл (= лопта). Име је Наисмиту предложио један од његових ученика. Игра је постала популарна од самог почетка.
Први играчи кошарке били су студенти YMCA. Касније се игра проширила на читаве САД и Канаду. До 1896. постојале су и бројне женске кошаркашке екипе, но поприлично груба правила и бројна публика одвратила су кошарку од примарног циља YMCA: да то буде игра која помаже студентима да остану у форми. Но, упркос томе, прије Првог светског рата успоставили су се бројни аматерски савези с аматерским клубовима, и то у САД-у.
Кошарка се прво играла ногометном лоптом. Прве лопте израђене искључиво за кошарку биле су смеђе, што је била уобичајена боја све до 50-их година 20. стољећа, када је Паул "Тонy" Хинкле, у потрази за лоптом која би била уочљивија, у оптицај увео наранџасту лопту, која је и данас стандардна.
Одбацивање лопте о подлогу није било предвиђено првим правилима већ се на тај начин само додавала лопта између саиграча. Додавање лопте био је први пример вођења лопте. Дриблинг је постепено нашао пут до кошарке и постао дозвољен, но није се превише користио због неправилног облика тадашњих лопти и њиховог неправилног одскока. Тек је средином 50-их дриблинг постао популарна метода баратања лоптом, што је било условило побољшањем њених својстава, за што је заслужан Хинкл.